Kako se jede nar

Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.
"Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.

Čak i kada pisci pokušavaju da sakriju opsesivne teme, one izbijaju iz njihovog dela kao gejziri, da upotrebim Frojdu omiljene metafore iz mehanike fluida. Tako i Bojan Babić neprekidno piše o ljudima začuđujuće slabim i neodlučnim, bolesnim i ugroženim, onima koji su odbačeni ili su se samoodbacili na drhtavu marginu zajednice. Slabost suštinska, biološka, urođena ili stečena, mera je ljudskosti u nama, ali je istovremeno i nešto što tavori izvan pogleda, mimo glavnih tokova, trune u budžaku, nešto čega se stidimo i kad smo slabi i kad mu samo svedočimo. U Ilegalnom Parnasu reč je o opsesivnom ludilu, u Čaplinovim stopalima u pitanju su pitomci doma za stare i nemoćne, u romanu Yahoo to je čovek koji mentalno živi u adolescenciji, a biološki u zrelom dobu i, konačno, u romanu Kako se jede nar, u pitanju je žena koja postepeno postaje beskućnica.1)
Ono što zapravo zanima Babića nisu sama stanja, ona su takva kakva jesu, njima najčešće nema pomoći. Njega interesuju procesi postajanja onoga u šta se njegovi likovi postepeno pretvaraju. Kako Marta postaje to što će na kraju biti od nje, koji to trenuci utiču na to da ona (de)gradira, ko joj je na tom putu pomogao, samo su neka od pitanja koja narativ postavlja nudeći uvek više odgovora, ostavljajući čitaocu da ih sam izabere, ne nudeći jednostavna i pravolinijska rešenja.2)
Kako se jede nar je prevashodno epistolarni roman. Babić se vraća ovoj formi koju je već eksploatisao u Ilegalnom Parnasu jer je ona idealna upravo da se prikaže slojevitost posrnuća i iskliznuća iz uobičajenog kroz koje Marta prolazi. Takođe, kroz pisma se vrlo intenzivno gradi onaj prostor koji treba da popune čitaoci, daje se jasan uvid u Martinu (ne)svest i njeno ključno (ne)razumevanje stvarnosti, gradi se ono što se u teoriji tragedije zove tragička ironija. Ona naprosto nema kompetencije da bi shvatila šta se događa i ko su ljudi koji je okružuju. Ona je naivna do srži i stoga se može videti i kao paradigmatična tragična junakinja. Njen hibris jeste svojevrsno verovanje u carevo novo odelo kulture, što roman pretvara u jasnu, čak politički intoniranu tragičku farsu o nama kao slepima kod očiju, o nama koji poput protagonistkinje komuniciramo slušajući samo sebe, o nama koji dopuštamo da nas demagozi vode i brlate kako stignu, a mi ih, pritom, posmatramo kao proroke.3)
Iskorištavanje nevinih je drugo ime za prodaju rogova za sveću, i to upravo na polju u kojem nema gotovo nikakve opipljive materijalne koristi. To bi, jamačno, bila kultura, odnosno ono što se njome smatra, a što Marta i njeni prijatelji koriste kao mogućnost da se ogreju i, ako su baš srećne ruke, nešto pojedu i popiju. To bi bio najmanji problem, ali se situacija ozbiljno usložnjava u trenucima kada Marta prelazi od recipijenta u stvaraoca. Babićeva kritika jurodivosti savremene srpske kulture dolazi iznutra, pokazujući načine na koji nacionalistički kič transformiše ljude i pretvara ih u neuke zombije. Besmislenost reči profesora Svilara, njegovi pohota i nasilje jesu odlike dominantnog kulturnog diskursa kojim se anesteziraju oni koji su kao Marta, a kojih u ovoj zemlji nema malo, štaviše.4)
Međutim, Babić ne osuđuje. Kako se jede nar je zapravo narativ pun saosećanja, razumevanja, oprosta. Radi se o narativu koji bi trebalo da nas navede da postavimo ključno pitanje s početka dvadeset prvog veka o načinu na koji možemo da pomognemo drugima. U zavisnosti od toga kakav je odgovor na to pitanje, takva će i reakcija na roman biti. Upitajte sebe da li ste spremni da budete hrabri.5)
1) A čini se da je to bila oduvek – osoba bez utočišta, bez suštinskog uporišta, neko ko perzistira u svojevrsnom autizmu prekopavanja, praunuka Jone Potapova – i kad se opredeli da piše pisma, piše ih prvenstveno sebi. Napolju nema nikoga ko bi mogao da čuje. A možda je tako i bolje.
2) I koliko god delovalo da bi razlozi mogli da budu tamo negde, kako pripovedno vreme prolazi, čitalac se približava ideji o temeljnom fatalizmu bića. Teško je zamisliti drugačiju Martu, bilo kad, bilo gde. Ako ovakva junakinja u nečemu ne izneverava, ona to ne radi u pogledu esencijalnih kapaciteta vlastitog ustrojstva – nesređenih, pomerenih, labilnih, ali njenih.
3) Ima u Martinoj naivnosti nečeg floberovski gadnog. Koliko god njegov Šarl Bovari, dat iz perspektive poslednje scene, bio epohalno nesrećna figura, Bovari je, pre svega, neko ko nije prepoznao Omea, naivan koliko i glup. A Martina naivnost u pogledu politike kulture, odnosno postavki kulturne politike, nije drugo do glupost što daje za pravo svim onim gnusnim stvorovima koji fingiraju vlastitu veličinu i važnost, kancerogeno zaposedajući i izjedajući prostor kulture, unižavajući ga i travestirajući. Nesvesna i nedovoljno obučena da ih prepozna, Marta je njihov saučesnik. I zbog toga će morati da strada, tačno onako kako stradaju nedovoljno promišljeni glasači na političkim izborima.
4) Pohota, nasilje, besmisao, ali i proračunati nemoral. Svilara i njemu slične odvratnima čini upravo opredeljenje da za svoju nišu odaberu prostor navodne visoke duhovnosti, a za svoje žrtve one socijalnim i svakim drugim intelektom od njih slabije, one čije su predstave i predrasude o činiocima i „nosiocima“ kulturnog procesa teško romantizovane, zavučene u prve decenije devetnaestog veka.
5) Ili zašto niste, ako niste. Ili, najpoštenije, gde ste vi u svemu ovome.