“Book Descriptions: "...početkom 1958. godine, mnome je ovladala strasna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto – napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko puta sam, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku, ti dugo skupljani utisci su se organizovali u pesmu. A onda, teme su navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padali su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu – negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma naliči mome detinjstvu). Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja, i stalno, jednim uhom, slušam susetku kako sama sa sobom razgovara: – Nema Cice! Malo-malo, pa: – Nema Cice! Odložim papir, i zapitam je o čemu je reč. Poslala je, veli, svoju kćerčicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema. Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu. Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga koju držite u rukama. Nju je napisao jedan mladić čije je detinjstvo bilo neveselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao." (Mića Danojlić)” DRIVE
Read Ebook 
